Ubistvo na svirep i podmukao način i iz niskih pobuda (1969.)

Diary entry 10.02.2025.

Tokom gledanja ovog filma Žike Mitrovića, nedavno restauriranog u saradnji Jugoslovenske kinoteke i A1, sve vreme mi je u glavi čuvena rečenica s početka Davitelja protiv davitelja, da svaki veliki grad postaje svetska metropola onog trenutka kada dobije serijskog ubicu; i razmišljam kako bi za ove potrebe tu rečenicu trebalo preokrenuti. Jedan grad postaje svetska metropola onog trenutka kada je sniman iz objektiva ljudi kao što su Žika Mitrović!

Film počinje scenom ubistva koje i dan danas prosto nismo dostojni po svojoj atmosferičnosti, inscenaciji i uzbudljivoj napetosti — jedna od onih scena u kojima pratimo detalje i procese jednog umišljaja koji neminovno vodi ka ubistvu, koje po svojoj izvedbi pre pripada francuskim krimićima (Melvil, pre svega) ili američkim filmovima srednjeg budžeta (prvo mi na pamet pada uvodna scena Vinerovog The Mechanic, iako taj film nastaje četiri godine nakon Mitrovićevog, ali to je opšte poznat manir starih majstora).

Reditelj se bori za pažnju gledaoca od prvog kadra svim mogućim sredstvima. Iz današnje perspektive, kada su izvesne digresije i razrade likova nužan preduslov i najtvrđih žanrovskih filmova, ovaj film deluje prebrzo. Štaviše, kada bismo ga poredili sa filmovima koje junaci spominju u filmu, poput filmova Belmonda, Pekinpoa ili Kurosave, ovaj film je prebrz, predinamičan, pa i plitak, u poređenju sa njima, što ne treba zamerati filmu, već ga doživeti kao svedočanstvo jedne dramaturgije i ekonomično-propulzivnog storitelinga koji je izgubljen u današnje vreme. Ne samo da su scene (možda i previše) lišene svih viškova — držeći se nepisanog pravila da na žurku treba doći kasno, a napustiti je rano — već reditelj u prvih dvadesetak minuta ujedno i menja tačke gledišta iz koje se priča pripoveda, i flešbekovima skače kroz vreme, koristi se postupkom ponovnog insceniranja istog događaja iz druge perspektive (što će niz godina kasnije Depalma odvesti do savršenstva, a što je ovde pozajmljeno iz Kurosavinog Rašomona, naravno). Na ovaj način, gledaoci su stavljeni u poziciju da raspolažu sa više informacija nego glavni likovi, čime Mitrović ne samo da izbegava dosadu, već gradi i jednu vrstu saspensa jer se poigrava sa očekivanjima gledalaca, ali to je verovatno najmanje zanimljiv aspekt ovog filma.

Ovaj film bi se za svoje vreme mogao čak smatrati i postmodernim, jer jednim svojim delom on dekonstruiše osnove samog žanra kojem pripada, a istovremeno referiše na stvarne ličnosti iz jugoslovenske javnosti, čime ima i dozu metareferencijalnosti. Konkretno, ovo je priča u kojoj je glavni negativac suštinski ubijen u prvoj sceni filma, a glavni junak se ne bori protiv negativca kojeg mora da spreči u njegovom naumu, već se bori za spasenje nevinog čoveka koji se tereti za ubistvo najodvratnije ličnosti u celom filmu. Ovo bi se moglo pripisati socijalističkom moralisanju, čega svakako ima i o čemu će biti govora, jer je na taj način najdekadentnija ličnost u samom startu kažnjena od strane nemoralnih pojedinaca sa kojima je bio u odnosu, što i dalje ne umanjuje sam učinak. Pored toga, nakon prvog suđenja na kratko imamo i kameo pojavu Miodraga Petrovića Čkalje koji tumači samog sebe, čime film direktno krši svoje obećanje iz špice da se radi o fiktivnim ličnostima koje nemaju veze sa realnošću.

Što se tiče ranije pomenute socijalističke moralnosti, ona se pre svega ogleda u tome na koji način se vodi istraga, ko je negativac i šta je srž samog zločina. Gledalac obrazovan na decenijama tradicije američkog žanrovskog filma bi u ovakvom filmu očekivao da je uzrok sabotiranja istrage institucionalna korupcija, kao i uvreženost kriminalnog podzemlja sa institucijama i organima reda. Drugim rečima, očekujemo da je ceo svet Kineska četvrt. Međutim, i u ovom, kao i u drugim Mitrovićevim filmovima, prestup je karakterističan za pojedince sa dna kaca koji su podlegli strastima. Ovo je pojava koja se može proširiti na većinu, ako ne i sve kriminalističke filmove iz vremena socijalizma: zločin je ishod otvaranja države ka spoljnom uticaju i ishod prodora materijalizma koji u radništvu podstiče dekadentne strasti koje vode ka prestupu, eksploataciji i samouništenju. Za razliku od Poslednjeg koloseka, na primer, gde strastima podležu deca radničke klase, u Svirepom ubistvu je na čelu svih prestupnika pre svega pripadnik više srednje klase i ugledni pripadnik društva, zbog čega od ubistva isprva i nastaje skandal. Pored toga, oni koji zapravo isteruju pravdu i rešavaju misteriju tokom ovog slučaja su novinar i advokat, čime se pre svega stavlja akcenat na to da je odlika jugoslovenskog društva pre svega javnost kao korektivni faktor institucijama koje održavaju mir i po cenu toga da nevin čovek strada. Uloga javnosti je u osnovi zapleta jer su svi potezi tokom istrage u suštini načinjeni pod pritiskom zabrinute javnosti koja se sve vreme interesuje za uzrok tragedije. Generalno bi bilo zanimljivo dodatno ispitati ovaj motiv, jer u ono malo jugoslovenskih krimića kojih ima, je opšte prisutan motiv organa reda koji se ne bore protiv melevolentnih figura, već pokušavaju da obuzdaju i spasu mlade ljude pre nego što potpuno potonu u svet zločina: ovde se mlad čovek spasava od smrtne kazne za zločin koji možda nije počinio, dok u ranije pomenutom Poslednjem koloseku, ili u Ko puca otvoriće mu se, imamo transgesivnu omladinu koja je zavedena pogrešnim putem. Čak i u slučaju Mlad i zdrav kao ruža, organi reda, suočeni sa mladićem koji je otelotvorenje ID-a, čovek želje za čistim prestupom, oni pokušavaju da sublimiraju njegov nagon time što će njegovu dekadenciju staviti u službu države. Policija ne vija kriminalce, već održava mir i čuva buduće naraštaje od njih samih.

Elem, ono šta je dodatno zanimljivo, kada govorimo o moralnoj običajnosti Svirepog ubistva, je da žrtva zločina nije neki činovnik, partijski aparatčik, profesor na fakultetu, pa ni neki javni delatnik, već čuveni i cenjeni ginekolog, o kojem s vremenom otkrivamo da je zloupotrebljavao svoj položaj za silovanje, nasilje i ilegalne abortuse. Rečju, ako su bludne žene najpodložnije dekadentnim strastima, ginekolog je muškarac koji je profesijom upućen na njih pa im je i najbliži. Samo, ako su u svetu ovakve moralnosti žene “sklone” tim strastima po svojoj prirodi, Dr Boško Panić je nasilna i melevolentna figura koja to radi svojom voljom, zbog čega zloupotrebljava moć koju ima u odnosu na žene koje su na njega upućene. Iako u filmu nemamo momente eksplicitnog nasilja, u scenama nasilja i silovanja, doktor Panić, u izvedbi Dušana Perkovića, unosi jezu samo implikacijom nasilja; na primer, u scenama kada nožnim osloncima prikiva svoju ženu za stolicu, u krupnim kadrovima u kojima joj metal čvrsto steže butine, ili u sceni silovanja pre samog abortusa u kojoj, iako žrtva vrišti, ne čujemo vrisak koji kao da se od straha sledio duboko u utrobi devojke (iako se najverovatnije radi o lošem nahovanju, ali bez obzira, efekat je upečatljiv).

Pored upečatljive sirovosti Dušana Perkovića, film pre svega nose markantnost i šarm mladog Miše Janketića, koji svojom pojavom, okupan neonima noćnog Beograda, parira i samom Delonu u Melvilovom Smauraju, i komotno bih mogao da ga zamislim kako superiorno stoji u kadru sa jednom od najvećih veličina svetske kinematografije. S druge strane, lik Senke Panić (Irena Prosen), udovice s tajnom, pleni tugom koja je dvosmislena i od početka pod našom sumnjom. Irena Posen pojavom podseća na Madlenu iz Hičkokove Vrtoglavice (1958), što je vrlo moguće svesna referenca. Ovde naravno tome nije kraj jer imamo čitavu lepezu kameo pojavljivanja, a tu je i uvek zanimljivi Petar Kralj, koji u ovoj fazi svoje duge i legendarne karijere još uvek nije upao u šmiru i manirizam, zbog čega je odličan u ulozi advokata i najboljeg priajtelja janketićevog novinara. (Inače, zanimljivo da će Kralj za života često igrati razne advokate na filmu.)

Naravno, iako je nekada za dobar film dovoljno da u kadar stavite pravu filmsku zvezdu i priču vođite kako treba, ali ovde i šira rediteljska vizija ne izostaje. Štaviše, Mitrović pokazuje da ima smisla za humor, na primer krupnim kadrom u kojem sudija seče nokte grickalicom tokom suđenja, generalno bi se Mitrovićevi krupni kadrovi mogli dublje studirati. Međutim, ono u čemu se ogleda njegova vizija je pre u raznovrsnosti gradskih krajolika koje filmuje i u koje smešta svoje junake. U ovom filmu smo obišli sve od podzemnih boks mečeva do samog vrha solitera, od prljavih birtija do sudnice, lekarske ordinacije i rent-a-car usluga; Beograd kroz Mitrovićev objektiv izgleda koloritno i uzbudljivo, a potpunom ugođaju svakako doprinosi restauracija koja je i neposredni povod ovog unosa.